Ivan Bosiljčić je poznat kao umetnik koji u svom životu nosi duboku veru u Boga. Odrastao je u okruženju koje je oblikovalo njegovu duhovnost, a danas istražuje, uči i primenjuje te vrednosti. Njegove reči isijavaju mir i zahvalnost, ističući značaj vere u njegovom životu. Bosiljčić smatra da Hristovo vaskrsenje nije mit, već stvarnost koja donosi slobodu i nadu.
Na svom putu vere, Bosiljčić je imao priliku da upozna mnoge inspirativne ljude, a kroz njih je naučio da u svakodnevnom životu treba tražiti dobrotu i lepotu. „Savremeni čovek treba da se oslanja na čvrstu nadu i duboku veru dok ne pronađe put do ljubavi,“ naglašava on. Ova potraga ne odnosi se samo na spoljašnjost, već i na unutrašnji svet svakog pojedinca.
Jedno od prelomnih iskustava u njegovom životu bila je prva poseta Svetoj Gori i manastiru Hilandar 2002. godine. Tada je proveo dve nedelje živeći sa monasima, učestvujući u manastirskom životu. Osećanja koja je doživeo tokom tog perioda duboko su ga promenila. „Nakon povratka u Beograd, shvatio sam koliko ljudi bespotrebno razgovaraju o nebitnim stvarima,“ prisetio se Bosiljčić. Takođe, primetio je kako su ljudi često u žurbi i napetosti, zaboravljajući na prave vrednosti.
Zatim je 2009. godine posetio Jerusalim, gde je proveo deset dana u Svetoj zemlji, doživljavajući mistične trenutke koji su dodatno uticali na njegovu duhovnost. Bosiljčić veruje da vera i ljubav idu ruku pod ruku, i da je vera najkorisniji način za razumevanje i praćenje dinamike života.
Kada je reč o njegovim uverenjima, Bosiljčić naglašava da ne veruje u fatalnost i crno-bele postavke sveta. Umesto toga, smatra da sve može biti izraženo i doživljeno u nijansama, te da ništa nije neizbežno. Ovaj pristup pomaže mu da ostane optimističan i otvoren prema životu.
Molitva za Bosiljčića predstavlja prijateljski razgovor s Bogom. „Molitva je najtananiji izraz ljubavi i podrške,“ kaže on, dodajući da je posebno dirljivo kada molitve posvećuje nekome ko možda ni ne zna da se za njega moli. Osećaj bliskosti s Bogom posebno doživljava tokom svetih liturgija, kada oseća povezanost sa ljudima i duhovno ispunjenje.
Hristovo vaskrsenje za njega nije samo simbol, već stvarnost koja oslobađa od straha od smrti. „Smrt nije kraj; to je osećanje koje treba da nosimo sa sobom svakog dana, ne samo na praznike,“ objašnjava Bosiljčić. Uveren je da se kroz sveto pričešće možemo spojiti sa Gospodom i da to donosi radost i snagu za suočavanje s izazovima svakodnevnog života.
Na kraju, Bosiljčić poručuje da Hristovo vaskrsenje nije mit, već istina koju treba slaviti i praznovati svaki dan. „Hristos vaskrse! Vaistinu vaskrse!“ zaključuje on, izražavajući duboku veru i nadu koja ga vodi kroz život. Njegova priča je svedočanstvo o snazi vere i ljubavi, vrednostima koje su ključne za svakog pojedinca.
