Dragan Maksimović, poznatiji kao Maksa, preminuo je 18. novembra 2001. godine, tri dana pre svog 53. rođendana, usled embolije. Ovaj talentovani glumac ostavio je značajan trag u domaćoj kinematografiji i pozorištu, a njegov život bio je obeležen i tragičnim događajem koji je prethodio njegovoj smrti.
Naime, Maksimović je pretučen u restoranu „Beli grad“ na Zelenom vencu 18. novembra 2000. godine. Napad su izvršili huligani, koji su ga, na osnovu njegove tamnije puti, zamislili da je pripadnik romske nacionalnosti. Kako je bio astmatičar, dijabetičar i nedavno operisan od katarakte, nije se suprotstavio napadačima, želeći da zaštiti svoje zdravlje. Nakon napada, hitna pomoć ga je odvezla u Urgentni centar, gde su utvrđeni prelomi butne kosti i karlice. U februaru 2001. godine, Maksimović je pao u komu iz koje se nikada nije probudio.
Zanimljivo je da je Maksimović do poslednjeg trenutka odbijao da identifikuje svoje napadače, tražeći da se „mladi ljudi ne hapse“. Zbog toga, napadači nikada nisu uhvaćeni, a na mestu incidenta danas se nalazi spomen-ploča posvećena ovom talentovanom glumcu.
Maksimović je poslednji put nastupao u filmu „Država mrtvih“ Žike Pavlovića, ali premijeru nije dočekao, kao ni veliki reditelj. Njegovi prijatelji i saradnici opisuju ga kao neverovatnu ličnost, velikog glumca i prijatelja koji je bio skroman i profesionalan u svom radu. Miroslav Bata Petrović, autor dokumentarnog filma „Maksa – od šibicara do kralja“, naglašava da je Maksa voleo ljude koji su imali slične vrednosti.
Glumačka karijera Dragana Maksimovića započela je početkom 1970-ih, kada je stao na „daske koje život znače“ 1971. godine u predstavi „Majka Hrabrost i njena deca“, igrajući ulogu vojnika. Tokom svoje karijere, ostvario je mnoge zapažene uloge, kako na filmu, tako i u pozorištu. Igrao je u filmovima kao što su „Sarajevski atentat“, „Otpisani“, „Vreme čuda“, „Mi nismo anđeli“, „Lepa sela, lepo gore“, i mnogim drugim.
Jedna od najznačajnijih saradnji u njegovoj karijeri bila je sa engleskim rediteljem Piterom Brukom, sa kojim je radio u Parizu. Ova saradnja rezultirala je filmom „Susreti sa izuzetnim ljudima“ iz 1979. godine, gde je Maksimović igrao glavnu ulogu. Takođe, bio je član ansambla Narodnog pozorišta do kraja svog života, ostvarivši uloge u značajnim predstavama kao što su „Mandragola“, „Kosovska hronika“, i „Kraj partije“.
Maksimović je ostavio dubok trag u srcima svojih obožavalaca, kolega i prijatelja. Njegova sposobnost da tumači različite likove i da se uklopi u različite žanrove učinila ga je jednom od omiljenih figura u domaćem pozorištu i kinematografiji. Njegova smrt ostavila je prazninu u svetu umetnosti, ali se njegov rad i dalje pamti i ceni.
S obzirom na njegovu bogatu karijeru i tragičan završetak, Dragan Maksimović ostaje simbol talenta i umetničkog duha, čija će se sećanja prenositi s generacije na generaciju. Spomen-ploča na mestu incidenta služi kao podsećanje na njegov doprinos umetnosti, ali i na nasilje koje je, nažalost, postalo deo njegove životne priče. U svetu umetnosti, gde je ostavio neizbrisiv trag, Dragan Maksimović će zauvek ostati upamćen kao veliki glumac i čovek.
