Najveća podvodna šupljina u Severnoj Americi nalazi se uz obalu Kalifornije, na području poznatom kao Sur Pokmark. Ova oblast obiluje velikim udubljenjima duboko ispod talasa, veličine Los Anđelesa, koja se prostiru na čak 175 metara u širinu i pet metara u dubinu. Ovi geoformirani pejzaži su obično rezultat izliva gasa metana ili vruće tečnosti iz unutrašnjosti Zemlje, ali nedavna ekspedicija naučnika iz Instituta za morska istraživanja u Monereju (MBARI) pokazala je da je situacija u Sur Pokmarku malo drugačija.
Podvodni robot koji su kontrolisali naučnici iz MBARI pronašao je oskudne dokaze metana i drugih tečnosti u šupljinama, sugerirajući da pukotine na dnu okeana nisu nužno rezultat izliva gasova. Umesto toga, istraživači veruju da su ove praznine stvorene zbog gravitacije, što sugerira da je sediment periodično tekao niz kontinentalnu padinu na kojoj se nalaze. Analiza uzoraka morskog dna pokazala je da je sediment najverovatnije bio u pokretu poslednjih 280.000 godina, dovodeći do erozije u centru svake pukotine.
Istraživači su zaključili da ovakvi događaji mogu izazvati eroziju i pomjeranje ivica pukotina na veću udaljenost jednu od druge. Ovo otkriće predstavlja važan korak u razumevanju formiranja podvodnih pukotina i njihovog uticaja na morsku životnu sredinu. Nadalje istraživanje je od velike važnosti za donošenje odluka o korišćenju resursa okeana i očuvanju morskog ekosistema.
Naučnici su istakli da još uvek postoji mnogo neodgovorenih pitanja o uticaju energije vetra na morsku životnu sredinu i da je ovo istraživanje samo jedan od koraka u razjašnjavanju ovih pitanja. Institucija za morska istraživanja u Monereju posvećena je pronalaženju odgovora na osnovna pitanja o okeanima kako bi se omogućilo bolje razumevanje i očuvanje morske sredine.
Uz obalu Kalifornije, na području poznatom kao Sur Pokmark, nalazi se najveća podvodna šupljina u Severnoj Americi. Ovi geomorfološki pejzaži sastoje se od velikih udubljenja duboko ispod talasa, koja se protežu na veliki prostor. Često se pretpostavlja da su ovakve formacije posledica izliva gasa metana ili vrućih tečnosti iz unutrašnjosti Zemlje, ali nova istraživanja su pokazala da situacija u Sur Pokmarku možda nije u potpunosti takva.
Nedavna ekspedicija naučnika iz Instituta za morska istraživanja u Monereju (MBARI) u Sur Pokmarku otkrila je oskudne dokaze metana i drugih tečnosti u šupljinama na dubinama od 500 do 1.500 metara. To je sugerisalo da pukotine na dnu okeana mogu biti rezultat gravitacije, a ne nužno gasnih izliva. Analize uzoraka morskog dna pokazale su da je sediment periodično tekao niz kontinentalnu padinu poslednjih 280.000 godina, uzrokujući eroziju u centru pukotina.
Istraživači su zaključili da ovakvi procesi mogu dovesti do erozije i pomaka ivica pukotina na veću udaljenost jedna od druge. Ovo saznanje omogućava bolje razumevanje formiranja podvodnih pukotina i njihovog uticaja na morsku sredinu. Nastavak istraživanja od strane Instituta u Monereju treba da pruži odgovore na neka ključna pitanja o okeanima i njihovom očuvanju u budućnosti.
