Tinejdžerka iz Velike Britanije, trinaestogodišnja Ela Mari, oduzela je sebi život nakon što je više puta tražila pomoć zbog svojih psihičkih problema. Ela je prijavila seksualni napad i izrazila strah od svog očuha, ali nije dobila adekvatnu podršku od nadležnih službi.
Istraga je pokazala da je Ela bila „očajna i tražila pomoć“, ali propusti u komunikaciji među socijalnim službama, školom i zdravstvenim institucijama doveli su do toga da joj nije obezbeđen bolnički krevet kada joj je bio najpotrebniji. Ketrin Vud, koja je vodila slučaj, izjavila je da „nisu preduzeti koraci da se osigura Elina bezbednost“ nakon što je posetila bolnicu.
U svom izveštaju o merama za sprečavanje budućih smrti, Ketrin je naglasila da socijalne službe nisu razgovarale sa Elom u julu. Umesto toga, nakon razgovora sa njenom majkom, zaključeno je da devojčica „ne ispunjava kriterijume za angažovanje“. Ova odluka izazvala je zabrinutost u školi.
Ela je ranije pokazivala znakove ozbiljnog psihičkog stanja, uključujući istoriju samopovređivanja sa dva pokušaja predoziranja u 2022. i 2023. godini. Tokom tog perioda, pohađala je savetovanja u školi zbog depresije i suicidalnih misli. U septembru prošle godine, ponovo je prijavila seksualni napad, otkrivajući identitet osobe koju je optužila. Škola je odmah uključila policiju, što je uzrokovalo napetosti između porodice i škole, dodatno pogoršavajući Elino ponašanje. Ona je počela da izbegava nastavu i izražavala želju da promeni školu.
Tragičan kraj Ela je doživela nakon jednog vikenda u novembru. Nakon što se vratila sa spavanja kod prijatelja, roditelji su pronašli poruke koje su smatrali „neprimerenim“. Samo dan nakon toga, Ela je školskom osoblju rekla da želi da sebi oduzme život. Nedugo zatim, izvršila je samoubistvo.
Iako je u avgustu pregledan od strane kriznog tima za mentalno zdravlje, ostaje nejasno da li je odbijanje daljeg lečenja bila njena lična odluka ili odluka roditelja. Ova tragedija naglašava hitnu potrebu za unapređenjem podrške za decu i tinejdžere koji se bore sa mentalnim zdravljem, kao i za bolju koordinaciju između različitih službi koje se bave ovim pitanjima.
Prema rečima stručnjaka, sistem podrške mora biti proaktivan, a ne reaktivan. Važno je da se deca koja se suočavaju sa ozbiljnim problemima ne zanemaruju i da im se pruži adekvatna pomoć na vreme. U ovom slučaju, očigledni propusti u komunikaciji i proceni potrebe za podrškom doveli su do tragičnog ishoda.
Ela je bila devojčica koja je zaslužila pomoć i razumevanje, a njena smrt ostavlja duboku ranu u zajednici. Ovo je podsetnik svima nama o važnosti osluškivanja i prepoznavanja znakova kada neko oko nas pati.
U svetlu ovog incidenta, mnogi se pitaju šta se može učiniti da se spreče slične tragedije u budućnosti. Potrebno je povećati svest o mentalnom zdravlju, obezbediti lakši pristup savetovanju i terapiji, kao i raditi na jačanju sistema podrške za decu i mlade. Samo tako možemo stvoriti sigurnije i podržavajuće okruženje za sve.
