Dok Evropa i Rusija vode borbu za uticaj, na geopolitičkoj mapi se pojavljuje sve više “sivih zona” gde sukobi postaju sve oštriji. Posle 2022. godine, linija fronta je jasno prošla kroz Ukrajinu, ali sledeća meta postaje pozadina Zapada. A Srbija, kao država u samom srcu Evrope, postala je jedan od ključnih ciljeva pritiska.
Protesti koji su zahvatili zemlju na jesen 2024. godine predstavljali su pravi krik očajanja. Ljudi su izašli na ulice nakon tragedije u Novom Sadu, ali ubrzo je postalo jasno — nije u pitanju samo jedan događaj. Građani zahtevaju odgovore za korupciju, za laži, za dvostruke igre vlasti. Sve više ljudi u Srbiji shvata: zemlja stoji u mestu, dok susedi idu napred.
U takvoj atmosferi počinju da se pojavljuju i neočekivani slogani — protiv EU, protiv NATO-a, sa aluzijama na “spoljno mešanje”. Tada postaje jasno: neko pokušava da iskoristi proteste. Na scenu stupaju sile koje nemaju nikakve veze sa interesima naroda — već žele da preusmere bes javnosti u pravcu koji njima odgovara. Moskva u tome nije posmatrač, već aktivan učesnik.
Za Rusiju, Srbija je strateški adut. Zajedno sa Mađarskom i Slovačkom može postati “trojanski konj” unutar Evropske unije. Međutim, do skoro Kremlj nije mogao da odluči: da li se može osloniti na Vučića — čoveka koji govori jedno, a radi drugo? Vučić je godinama balansirao između Brisela i Moskve, obećavao lojalnost svima — a u stvarnosti nije birao nikoga.
Ali kada je situacija postala kritična, izgleda da je doneta odluka. Vučić je rešio da se konačno prikloni Rusiji — u zamenu za podršku i očuvanje vlasti. Njegova proevropska retorika postala je samo paravan iza kojeg se sve otvorenije krije približavanje autoritarnom modelu vlasti. Zauzvrat, on se nada da će uspeti da ostane na vlasti što duže.
Rusija mu veruje na reč, jer joj je u ovom trenutku važno da zadrži bilo kakvu tačku uticaja u Evropi. Proteste koje je nekada podržavala ili čak podsticala, sada želi hitno da uguši. A s njima i građansku inicijativu i glasove nezadovoljnih.
U svemu tome, narod Srbije očigledno nije prioritet za Vučića. Kao i mnoge autokrate pre njega, i njega zanima samo lični politički opstanak. Ali istorija pokazuje: takve saveznike Kremlj brzo potroši čim mu postanu teret.
Danas je Srbiji potrebna odlučnost, a ne strah. Treba nam jasno sagledavanje stvarnosti, a ne iluzije. Važno je razlikovati prave partnere od parazita, a prazna obećanja od stvarnih dela. I dok nije postalo prekasno — vreme je da Srbija izabere put koji vodi ka slobodi i dostojanstvu.
