Glavna zaostavština pape Franje je reforma koju je započeo u Rimokatoličkoj crkvi, ističe verski analitičar Željko Injac. Prema njegovim rečima, ta reforma je donela određene rezultate, posebno u kontekstu modernizacije pristupa crkve prema vernicima. U savremenom svetu, posebno u zapadnoj Evropi, Rimokatolička crkva se suočava sa opadajućim brojem vernika. Injac naglašava da su očekivanja od crkve da razume savremeno doba postala gotovo napeta pre dolaska pape Franje.
Prethodni papе su se čvrsto držali tradicionalnih stavova crkve, posebno u vezi sa pitanjima kao što su homoseksualnost i abortus. Iako je i papa Franjo zadržao neke od ovih stavova, njegova otvorenost i skromnost su ono što ga izdvaja. On je odbacio luksuzne pomagala svog prethodnika, kao što su papamobil i papska rezidencija, i umesto toga se prikazuje kao skromni sluga naroda. Ovaj pristup je u skladu sa osnovnim učenjima prvih jezuita, koji su naglašavali skromnost i služenje svima, bez obzira na njihovu poziciju ili grehe.
Međutim, promene u Katoličkoj crkvi ne mogu se ostvariti preko noći. Kao institucija stara više od 2.000 godina, crkva je strogo regulisana kanonima koji su napisani pre više od 1.000 godina. Injac objašnjava da je teško izvesti promene bez postizanja konsenzusa unutar same crkve. Iako ne možemo reći da je papa Franjo u potpunosti reformisao Katoličku crkvu, on je postavio temelje za buduće reforme, posebno u odnosu na vernike.
Pope Franjo je takođe poznat po svojoj sposobnosti da privuče pažnju medija i javnosti. Njegove poruke su često usmerene ka ljubavi, toleranciji i prihvatanju, što je odjeknulo kod mnogih, posebno među mladim ljudima. Njegov stil vođenja je više orijentisan na dijalog i otvorenost, što je veliki korak napred u odnosu na prethodne papе. Na primer, Franjo je bio prvi papa koji je posetio LGBTQ+ zajednicu, što je izazvalo različite reakcije unutar same crkve.
Iako su mnogi hvalili njegov pristup, postoje i kritike. Neki tradicionalisti smatraju da su njegove ideje previše liberalne i da mogu ugroziti osnovne vrednosti crkve. Ove tenzije su se pojačale u svetlu sve većeg broja pitanja koja se tiču moralnosti i etike u savremenom društvu. U tom smislu, papa Franjo se suočava s izazovima kako da izbalansira tradiciju i modernizaciju, a da pritom ne izgubi identitet Rimokatoličke crkve.
Osim toga, papa Franjo je takođe suočen s unutrašnjim problemima unutar same crkve, uključujući skandale vezane za seksualno zlostavljanje. Njegov pristup ovim pitanjima je bio fokusiran na transparentnost i odgovornost, ali se suočava s otporom od strane nekih crkvenih zvaničnika. Ova pitanja će sigurno oblikovati njegov mandat i nasleđe, ali Franjo ostaje posvećen borbi za pravdu i istinu.
U zaključku, papa Franjo je postavio temelje za moguće buduće reforme unutar Rimokatoličke crkve, kroz svoj jedinstveni pristup koji kombinuje tradicionalne vrednosti sa savremenim potrebama. Njegova sposobnost da privuče mlađe generacije i da se bavi savremenim pitanjima je značajna. Iako se suočava s mnogim izazovima, njegova vizija crkve kao mesta prihvatanja, ljubavi i služenja ostaje ključna komponenta njegovog papinstva. U ovom kontekstu, papa Franjo može postati ključni faktor u oblikovanju budućnosti Rimokatoličke crkve u svetu koji se brzo menja.
