Danas se obeležava 21 godina od pogroma Srba na Kosovoj Metohiji, koji je izbio 17. marta 2004. godine, usled lažne vesti o utapanju albanskih dečaka u Ibru dok su bežali od meštana srpskog sela Zupče. Ova tragedija, koja je odnela 19 života, obeležena je parastosom u Kosovskoj Mitrovici i Gračanici, dok je u Beogradu u hramu Svetog Save služen pomen stradalima. Na komemorativnoj akademiji u Gračanici poslata je poruka da se ovakav zločin nikada ne ponovi.
Među poginulima bila je i Jana Tučev iz Kosovske Mitrovice, čija ćerka, Eleonora Nedić, svedoči o tragičnim okolnostima smrti svoje majke. „Ona se u tom trenutku sasvim slučajno našla na terasi. Čula sam kako je zvala mog tatu, a potom više ništa. Odjekivali su pucnji i bombe“, rekla je Nedić. Ove reči oslikavaju strah i paniku koja je vladala tokom tog mračnog dana.
Pucnjava i eksplozije odjekivale su širom Kosova, a za samo dva dana proterano je oko 4.000 Srba. Najveći udar pretrpele su Priština, Obilić, Lipljan i Kosovo Polje. Dragana Stanojević iz Gračanice, koja je sa tri devojčice bila u stanu, opisuje kako je pokušavala da zaštiti decu od zvukova nasilja. „Pokrivala sam im glave da ne čuju pucnje i padanje krovova“, ispričala je Stanojević, dok su njene ćerke, uprkos njenim naporima, bile svesne opasnosti.
Dragan Ćirković iz Gračanice se takođe seća stravičnih trenutaka. „Naša kuća se zapalila, a ja sam uspeo da je ugasim mlekom. Gledao sam kako gori sve što smo imali, detinjstvo i mladost“, rekao je Ćirković. U naletu ekstremista, 39 srpskih crkava i manastira je uništeno, a 900 srpskih kuća je potpuno izgorelo.
Pogrom se odvio pred očima oko 20.000 vojnika KFOR-a i 2.000 pripadnika UNMIK policije. Sve je počelo nakon što je Kosovska javna televizija prenela lažnu vest o krivici Srba za smrt albanskih dečaka, što je izazvalo nasilje među Albancima. Istoričar Luka Jovanović ističe da je martovski pogrom bio kulminacija višedecenijskog nasilja nad Srbima na Kosovu, a ne iznenađenje za međunarodnu zajednicu koja je imala odgovornost za sigurnost na tom području.
U danima koji su usledili nakon pogroma, mnoge srpske porodice su izgubile sve. Porodica Nikolić iz Kosovo Polja, na primer, bila je primorana da napusti svoj dom, a nakon godina podstanarskog života, pronašli su svoj novi dom u Drakčićima kod Kraljeva. „Ovo je njihova priča“, naglašava se.
Jovanović takođe napominje da je martovski pogrom bio pripreman, sa sastancima bivših pripadnika OVK uoči događaja. On ukazuje na to da je međunarodna zajednica imala obavezu da spreči nasilje, ali nije delovala adekvatno. „KFOR je imao operativne podatke, ali nije preduzeo mere“, dodaje Jovanović, naglašavajući da su posledice pogroma bile ogromne, ali da nikada nije utvrđeno ko su bili glavni organizatori nasilja.
Svi ovi događaji ostavili su duboke ožiljke na srpskom narodu na Kosovu, a sećanje na martovski pogrom nastavlja da živi među onima koji su preživeli. Na ovaj način, 21 godina nakon tragedije, sećamo se žrtava i pozivamo na mir i suživot, kako se ovakvi zločini ne bi ponovili.
