U selu Ovsište kod Topole, deda Zlatko Pavlović (72) nastavlja da marljivo radi, uprkos svojim godinama. Zimske dane provodi u svojoj radionici gde pletuće kotobanje – tradicionalne pletene korpe koje su nekada bile neizostavni deo domaćinstava širom Srbije. Kada proleće stigne, prebacuje se na poljoprivredne poslove, ali ističe da nikada ne ostaje besposlen.
Zlatko je pletenje kotobanja naučio sam, jer u njegovom kraju više nije bilo onih koji bi mu preneli znanje. „Oduvek me je zanimalo kako se prave, ali nisam imao od koga da naučim. Kupio sam jedan kotobanj, rastavio ga da vidim tehniku pletenja i tako, korak po korak, savladao zanat. Prva korpa nije ličila ni na šta, ali svaka sledeća bila je bolja. Tek deseta je izgledala kako treba,“ priseća se Zlatko svojih početaka.
Za izradu kotobanja koristi vrbovo pruće, koje je savitljivo i izdržljivo, ali ga je sve teže pronaći. „Prvo moram da pripremim pruće, koje nalazim gde god mogu. Nekad mi ga donesu i ljudi iz sela. Nažalost, vrba više nije toliko rasprostranjena, pa je kvalitetnog materijala sve manje,“ objašnjava on.
Jedan kotobanj zahteva od 24 do 32 pruta, u zavisnosti od veličine. Proces pletenja nije težak, ali zahteva strpljenje i veštinu. „U osnovi je klasično opletanje – prutići se provlače i fiksiraju naizmenično. Ko se zainteresuje, brzo nauči. Obično ispletem jednu veliku korpu dnevno, a ako su manje, mogu i dve,“ dodaje Zlatko.
Iako su nekada bile u širokoj upotrebi, danas se kotobanje sve ređe viđaju. Ipak, oni koji ih kupe znaju da su dugotrajne. „Ako se čuvaju od kiše, kotobanji mogu trajati i do 100 godina. Koriste se za skladištenje kukuruza, silaže, drva, a nedavno je jedna žena kupila kotobanj da se njeno unuče igra u njemu,“ priča Zlatko sa osmehom.
Cena ovih ručno pletenih korpi kreće se od 600 do 1.500 dinara, u zavisnosti od veličine. Pored pletenja korpi, Zlatko izrađuje i makete starih seljačkih kola, kao i drvene dekorativne predmete za slave. Ipak, žali što mlađe generacije ne pokazuju interesovanje za ovaj zanat. „Voleo bih da neko nauči i nastavi ovaj posao kada mene ne bude, ali današnja omladina nije zainteresovana. Svi gledaju u telefone, niko neće da radi. Odrastao sam u vremenu kada je disciplina bila veća, kada su se obaveze znale. Danas svi žele da zarade brzo, bez truda,“ kaže on.
Zlatko ne odustaje. Kako ističe, na selu ne nedostaje posla, samo treba biti vredan i poštovati ono što se radi. „Svuda su pare oko nas, samo treba da se pronađe posao i da se radi. Na selu može lepo da se zaradi, ali treba imati volju i truditi se,“ zaključuje ovaj vredni starina iz Ovsišta.
Zlatkova predanost i strast prema zanatu su inspiracija za sve. Njegova priča ukazuje na važnost očuvanja tradicije i zanatskog umeća, kao i na potrebu da se prenesu znanja i veštine na mlađe generacije. U svetu gde sve više mladih gubi interesovanje za tradicionalne zanate, Zlatko je svetla tačka koja podseća na vrednosti rada, strpljenja i posvećenosti. Njegova kotobanja nisu samo korisni predmeti, već i simbol otpora protiv zaborava tradicije koja je oblikovala život u Srbiji.
