Imigrant iz Tunisa, Hamida Đandubi, izvršio je mučenje i ubistvo svoje devojke u Marseju 1977. godine i zbog toga je pogubljen giljotinom. Ovo je bio poslednji put da je ovaj instrument korišten u Evropi. Hamida je ubio svoju devojku iz osvete jer je prijavila njegove pokušaje da je natera na prostituciju.

Iako se često povezuje sa Francuskom revolucijom, giljotina nije bila francuskog porekla. Varijante ovog instrumenta bile su korištene u drugim evropskim zemljama mnogo pre slavnih slučajeva Marije Antoanete i Robespjera. Postoji dokaz da je slična mašina korištena još 1307. godine u Irskoj za izricanje pravde.

Pre Francuske revolucije, preferirana metoda izvršenja smrtne kazne u Francuskoj bilo je lomljenje na točku, jeziva srednjovekovna praksa koja je trebala naneti što je moguće više bola pre smrti okrivljenog. Luj XVI je usvojio giljotinu kao humaniju metodu pogubljenja, ali je i sam kasnije shvatio surovi karakter ovog instrumenta, baš kao i nesrećni Hamida Đandubi.

Marsel Ševalije, poznati francuski dželat, obavio je egzekuciju Danubija uprkos njegovim molbama za milost. Ovo pogubljenje je dodatno rasplamsalo debatu o efikasnosti i humanosti giljotine kao metode smrtne kazne.

Nakon pogubljenja Hamide Đandubija, prisutni lekar je svedočio da je držao svest osećao do 30 sekundi nakon što mu je odsečena glava. Ovo nije bio usamljen slučaj, jer je slično primećeno i kod drugih pogubljenja. Svedoci tvrde da je jedan osuđenik čak pogledao u svedoka nakon što mu je odsečena glava.

Sin Marsela Ševalijea, Erik, prisustvovao je ovom pogubljenju i bio je tu da nauči očev zanat. Međutim, zbog ukidanja smrtne kazne u Francuskoj 1981. godine, Erik je morao da traži drugu profesiju.

Advokat Toma Fila je izjavio da iako telo dvogodišnje devojčice Danke Ilić iz Bora nije pronađeno, prikupljeni dokazi i DNK tragovi su dovoljni da se osumnjičeni osude za njeno ubistvo. Ova izjava ukazuje na važnost forenzičkih dokaza u procesu istrage i pravde.

Ukratko, priča o Hamidi Đandubiju, giljotini i surovosti smrtne kazne bacaju svetlo na istoriju i pravdu u Evropi. Giljotina, iako smatrana modernom i humanom metodom izvršenja smrtne kazne u to vreme, pokazala je svoju surovost i neefikasnost. Današnja pravosudna praksa se oslanja na forenzičke dokaze i prava optuženih kako bi osigurala pravednost i istinu.