Broj goveda u Srbiji je u poslednjih godinu dana smanjen za skoro 4%, dok je zabeležen porast broja svinja, ovaca i živine. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u poređenju sa desetogodišnjim prosekom (2014–2023), ukupni broj goveda manji je za 19,5%, svinja za 18,4% i živine za 7,0%, dok se broj ovaca povećao za 3,0%. Ovi podaci ukazuju na ozbiljno stanje u srpskom stočarstvu, koje je u padu od 2022. godine.
Agroekonomski analitičar Goran Đaković ističe da je situacija alarmantna i da je u 2022. godini došlo do značajnog pada poljoprivredne proizvodnje u stočarstvu. Prema njegovim rečima, izgubljeno je više od 50.000 goveda, dok je procenat izgubljenih svinja porastao sa 10% na 17%. Ovakvi trendovi su zabrinjavajući i nastavljaju se i u ovoj godini.
Iako se u budžetu poljoprivrede beleži rast od milijardu evra, Đaković naglašava da to ne znači da se poljoprivrednicima živi bolje. Subvencije su, prema njegovim rečima, pogrešno raspoređene i kasne. On se osvrnuo na nedostatak javnog poziva za subvencije po hektaru, koje su ključne za finansijsku podršku poljoprivrednicima, naglašavajući da su prošle godine ove subvencije bile dostupne već 1. februara.
Na pitanje o porastu broja ovaca i živine, Đaković je rekao da to može pozitivno uticati na govedarstvo i svinjarstvo. Stabilne cene i dobra tražnja doprinose održavanju proizvodnje ovaca, što može biti model za ostale granice stočarstva.
Sekretar Udruženja za stočarstvo i preradu stočarskih proizvoda Privredne komore Srbije, Nenad Budimović, ističe da je u poslednje dve godine došlo do značajnog smanjenja broja svinja i goveda u Evropi. Njegovo tumačenje rasta svinjarske proizvodnje u Srbiji vezuje se za intenzivnu stočarsku proizvodnju, gde kompanije ulažu u genetiku, ishranu i reprodukciju, što rezultira većim brojem živorođene prasadi po leglu.
Budimović upozorava da je govedarska proizvodnja najzahtevnija u stočarstvu, kako sa ekonomskog, tako i sa organizacionog aspekta. Ulaganje u ovu granu zahteva dugoročnu strategiju, jer se prvi rezultati mogu očekivati tek nakon više od dve godine. Osvrće se i na važnost regionalnog pristupa u proizvodnji, naglašavajući da je potrebno prilagoditi mere različitim područjima u Srbiji, s obzirom na to da se uslovi proizvodnje značajno razlikuju u centralnoj, južnoj Srbiji i Vojvodini.
Đaković se takođe osvrnuo na strategiju razvoja privrede koju je objavila Evropska unija, ukazujući na važnost planiranja i primene strategija u srpskom stočarstvu. On smatra da se iz problema može izaći kroz dobro osmišljene subvencije koje ne mogu biti jednake za sve, već treba da budu prilagođene specifičnim potrebama i potencijalima različitih regiona.
U zaključku, stručnjaci se slažu da je ključno razviti strategije koje će podsticati stabilnost i rast u srpskom stočarstvu. Ulaganja treba da budu usmerena na specifične sektore koji imaju potencijal za rast, uz adekvatnu podršku i subvencije koje će omogućiti poljoprivrednicima da se prilagode tržišnim uslovima i potrebama. Samo tako može se očekivati dugoročna stabilnost i održivost stočarske proizvodnje u Srbiji.
