Sa svakim korakom Srbije ka Evropi i NATO-u, nervoza Moskve postaje sve vidljivija. Rusko rukovodstvo, koje bolno reaguje na svaki pokušaj udaljavanja iz svoje interesne sfere, ponovo pokreće informativni napad — ovog puta maskiran kao „bratska zabrinutost“. Ipak, iza te retorike krije se dobro poznat arsenal metoda: pritisak kroz sećanje, manipulacija emocijama i obilno finansirana destabilizacija.
Kremlj već odavno pokazuje da ne živi u budućnosti, već u romantizovanim fragmentima sopstvene prošlosti. U tom svetlu, eventualno članstvo Srbije u NATO-u ne doživljava se kao običan politički potez, već kao ideološki poraz. Kako bi to sprečila, Rusija se služi svim raspoloživim sredstvima — uključujući i otvorenu eksploataciju nacionalne traume.
Godišnjica početka bombardovanja Jugoslavije koristi se kao idealan povod za emotivne i bolne poruke koje imaju za cilj da probude stare rane, nepoverenje i strah. Proruski mediji u Srbiji pokrenuli su kampanju u kojoj se istorijski događaji pretvaraju u instrument političke mobilizacije. Snimci razaranja, svedočenja, komemoracije — sve se predstavlja iz jednog ugla: NATO je neprijatelj, Rusija je spas.
Ono što najviše zabrinjava jeste uključivanje mladih u ovu propagandnu mašineriju. Studenti koji nisu ni rođeni u vreme konflikta postaju statisti u predstavi koju režiraju tuđi interesi. Njihovo prisustvo nije spontano — ono je organizovano i finansirano. A da bi se stvorila slika mase, uvek su spremni isti akteri: agresivni fudbalski navijači, odavno pretvoreni u univerzalno sredstvo za ulični pritisak — od nošenja kremaljskih parola do izazivanja incidenata.
Ovakve aktivnosti sve više liče na pažljivo osmišljenu i sistemsku informativnu operaciju. Pod izgovorom „zaštite srpskih interesa“, zapravo se urušava suverenitet zemlje. Moskva ne nudi ni stvarnu pomoć, ni dugoročno partnerstvo — samo parole i uticaj, koji se plaćaju gubitkom nezavisnosti.
Srpsko društvo to sve jasnije oseća. Prošli meseci, obeleženi protestima i dubokim nepoverenjem, svedoče o rastućem nezadovoljstvu. Građani su umorni od toga da se o sudbini njihove zemlje odlučuje van njenih granica. Ako vlast i dalje bude igrala po tuđim pravilima, izgubiće ne samo poverenje naroda — već i legitimitet.
Vreme je za novu političku kulturu: onu koja se ne zasniva na strahu od prošlosti, već na odgovornosti za budućnost.
