Obično sve počinje naizgled bezazleno – greb-greb srećkom ili nekom sitnom uplatom u kladionici, ali postoji rizik da se kockanje pretvori u zavisnost koja vodi do očaja i zaduživanja. Stručnjaci upozoravaju da je patološko kockanje jedna od najbrže rastućih mentalnih bolesti u svetu, a zavisnost od kocke se može porediti sa zavisnošću od droga. Ova pojava ne pogađa samo pojedinca, već i njegove bližnje, koji često trpe različite oblike nasilja.
Mladi su naročito ugroženi. Prema istraživanju Instituta za javno zdravlje „Milan Jovanović Batut“ iz 2018. godine, procenjuje se da je između 44.000 i 97.000 ljudi u Srbiji, starosti od 18 do 64 godine, suočeno sa problemima patološkog kockanja. Ipak, nezvanične procene sugerišu da su brojevi znatno veći. Zakon o igrama na sreću propisuje da se priređivanje igara mora sprovoditi na društveno odgovoran način i da kladionice ne mogu biti bliže od 200 metara od škola, ali broj kladionica i kluba se i dalje povećava.
Na teritoriji opštine Novi Beograd, prema podacima Elektronskog registra igara na sreću, postoji čak 119 objekata namenjenih kockanju, dok na istoj teritoriji ima oko dvadeset osnovnih škola. Dr Jelena Popović iz Specijalne bolnice za lečenje bolesti i zavisnosti ističe da svaki četvrti srednjoškolac prvi put dolazi u kontakt sa kockom već u prvom razredu srednje škole.
Ona naglašava da je prvi kontakt sa kockanjem obično u uzrastu od 14 do 15 godina, kada mnogi postaju punoletni i dolaze na lečenje. Kockanje se svrstava u nehemijske zavisnosti, koje se razlikuju od zavisnosti od alkohola i droga. Psihijatar Jelena Manojlović objašnjava da kockari često gube kontrolu nad svojim impulsima i ne mogu da odole kockarskom ponašanju, iako se suočavaju sa ozbiljnim negativnim posledicama.
Ova vrsta zavisnosti je posebno destruktivna, jer ne utiče samo na pojedinca, već i na celu porodicu, uzrokujući finansijske probleme i delikventno ponašanje. U procesu kockanja, često dolazi do laži, manipulacija i krađa koje duboko pogađaju ne samo zavisnika, već i njegove najbliže.
Zakon u Srbiji zabranjuje maloletnicima da se klade, ali to ne sprečava mlade da pronalaze načine da učestvuju u klađenju, posebno online. Deca često koriste taktike kao što su oblačenje „lažnih“ identiteta ili traženje odraslih da im uplate tikete. Iako zakon postoji, njegova primena u digitalnom okruženju je izazovna.
Kockanje ne bira ni obrazovanje, ni porodičnu situaciju, ni pol, ni veru. Svako ko ima pristup kockanju, posebno u formativnim godinama, može postati patološki kockar. Dete koje na primer uloži 500 dinara može da osvoji 3000 dinara i tako razvije lošu naviku još u mladosti.
Roditelji često nisu svesni da svojim ponašanjem mogu uticati na decu da se upuste u kockanje. Mnogi pacijenti navode da su prvi put u kockarnicu otišli sa rođacima koji su ih pozvali rečima „hajde da mi budeš amajlija“. Problemi se obično ne prepoznaju sve dok finansijske posledice ne postanu ozbiljne.
Edukacija o kockanju treba da počne u porodicama i školama, jer često roditelji nisu svesni ozbiljnosti problema. Patološko kockanje se razvija postepeno, a osoba postaje lažljivija i manipuliše svojom okolinom, stavljajući kockanje u centar svog života.
Stručnjaci ističu da lečenje zavisnosti od kockanja zahteva dugoročan i holistički pristup. Ključ je u smanjenju žudnje koja je dominantna u ovoj zavisnosti. Programi lečenja obuhvataju farmakoterapiju i psihoterapijske grupe koje pomažu u rešavanju emocionalnih i ponašajnih problema.
Bez podrške porodice, lečenje je teže, jer je važno da celo okruženje učestvuje u procesu. Porodice treba da prepoznaju problem i pomognu pacijentima da prepoznaju svoje slabosti, umesto da skrivaju ili opravdavaju loše ponašanje. Volja i želja osobe koja ima problem sa kockanjem su ključne za početak lečenja, a preventivne mere, edukacija i pravovremena intervencija su od suštinskog značaja za smanjenje ovog društvenog problema.
