Kada se jedan momak, koji ne želi da otkrije svoje pravo ime, pre devet godina pojavio na mom pragu, nisam ni slutila da ću brinuti o odrasloj bebi. Naročito ne o bebi visokoj 190 cm, ćelavoj, bradatoj i prilično krupnoj. Sećam se kako sam ga često izvlačila iz kupatila, držeći ga za ruku da bih njegovo znojavo, čvrsto telo povukla uz stepenice.
U tom svetu, igrala sam se sa uzrastom i igrala uloge sa ljudima koji žele da se pretvaraju da su nevaljala deca kojima je potrebno batinanje. Međutim, kod njega je biti beba bio glavni događaj. Kada smo se prvi put sreli, donio je sve što mu je bilo potrebno: flašicu, pelene, talk, maramice, kupku za bebe, mleko, sok, ćebe i plišanu igračku.
Nakon što sam ga okupala i malo se zabavila, pustila sam ga da odspava, a zatim sam uživala u čaši vina i televizoru, kao što to rade mnoge prave mame. Razmišljala sam koliko dugo treba da ga ostavim da spava, s obzirom na to da je platio 600 funti za četiri sata mojih usluga. Posle dvadeset minuta čula sam ga kako se meškolji i pretpostavila sam da je to kraj maminog vremena.
Kada sam ga ostavila na železničkoj stanici, rekao je: „Volim te, mama!“ dok sam mu mahala. Odrasle bebe često imaju tendenciju da budu lepljive. Skoro deceniju kasnije, sada imam četiri redovne odrasle bebe koje prete da će se preseliti u moj grad, pa čak i u moju kuću.
Na sledećoj sesiji sa jednom od njih, objasnila mi je kako je postala ljubitelj pelena za odrasle. Njeno najranije sećanje je bilo na zabavu u kući njenih roditelja, kada se ukakila u gaće, a majka ju je ravnodušno presvukla. Seća se kako je tada pomislila da je zaslužila batine zbog svog nevaljalog ponašanja. Za nju je batinanje bilo znak brige, dok njena majka nije bila brižna.
S druge strane, jedan od mojih klijenata, koji je sada u četrdesetim godinama, objašnjava da je privlačnost biti beba eskapizam od odgovornosti koje nosi na svom poslu. Ima moćan posao sa velikim timom ljudi, i povratak u detinjstvo mu omogućava da se isključi iz svakodnevnog stresa.
Kada je prvi put želeo da bude beba, iskustvo nije bilo najbolje, ali je drugi put bio uspešniji. Potrošio je 600 funti za šest sati „bebe“. Kuća je bila opremljena krevetcem za odrasle, stolicom za hranjenje, sto za presvlačenje i punom lepezu odeće i pelena. Prvi razgovor sa „maminim“ osobljem trajao je pola sata pre nego što su ga odveli u krevetić, gde je mogao da se oseća zatvorenim i sigurnim, bez ikakvih odgovornosti.
Ovaj klijent, koji se ne oblači kao beba sam, ima nekoliko kombinezona i pelena, flašu i lutku skrivene ispod rezervnog točka u autu. Čak i u svojoj radnoj torbi nosi pelenu koju može da koristi kada je to potrebno. Samo saznanje da su mu te stvari blizu ga smiruje.
Osim toga, ističe da uživa u tome što ne mora donositi nikakve odluke. „Prva odluka koju svi naučimo da donesemo jeste da li da idemo u toalet ili ne“, kaže. Kada je dobio svoje dete, njegovo interesovanje za način života odraslih beba je na trenutak prestalo, ali se ponovo pojavilo kada mu je sin krenuo u školu. Njegova žena nema pojma o njegovom hobiju, a on joj jednostavno kaže da igra golf ili da je na konferenciji.
Na kraju, priznaje da povremeno oseća kajanje zbog trošenja vremena i novca na sebe umesto na svoju porodicu, ali smatra da mu je to potrebno kako bi bio bolji muž i otac. Ova priča o odraslim bebama osvetljava neobične načine na koje neki ljudi pronalaze utehu i eskapizam u svetu koji može biti preopterećen odgovornostima i stresom.
