U nemačkom Bundestagu usvojeno je ukidanje takozvane budžetske kočnice, što dolazi kao rezultat sve većih potreba za vojnim budžetom i ekonomskom stabilnošću. O ovoj odluci će se glasati i u Bundesratu, gornjem domu koji predstavlja vlade 16 nemačkih saveznih država. Budući kancelar Nemačke, Friedrih Merc, izjavio je da je planirano povećanje potrošnje na odbranu kako bi se obezbedio ekonomski rast i osnažila evropska bezbednost. Merc je istakao da je Nemačka potrebna potpuna obnova odbrambenih kapaciteta, naglašavajući potrebu za novim pristupom bezbednosti u Evropi.
Dugovi su u Nemačkoj bili veoma strogo regulisani od 2009. godine, kada je usvojena budžetska kočnica koja je ograničila zaduživanje na 0,35% BDP-a. Miroslav Stojanović, nekadašnji dopisnik „Politike“ iz Nemačke, ističe da je tadašnji ministar finansija insistirao na nultom zaduživanju, što je dovelo do nedostatka sredstava za značajne projekte kada je privreda počela da slabi. Stojanović upozorava da su mnogi građani danas svedoci propadanja nekadašnjih simbola nemačke infrastrukture, kao što su putevi i škole.
Jedno od ključnih pitanja koje se postavlja jeste potreba za povećanjem vojnog budžeta. U Nemačkoj se raspravlja o različitim vojnim inicijativama, uključujući ideje o nuklearnom štitu i razvoju nacionalnog naoružanja, što izaziva zabrinutost s obzirom na istorijske konotacije. Stojanović napominje da su slične ideje postojale i u prošlosti, ali nisu ostvarene zbog straha od ponovnog jačanja nemačke vojne moći.
Merc je naglasio da je jačanje odbrambenih kapaciteta ključno za evropsku bezbednost, ali Stojanović upozorava da bi prekomerno zaduživanje moglo imati dugoročne posledice po ekonomiju. On smatra da se odluka o ukidanju budžetske kočnice donosi u žurbi, jer novi saziv Bundestaga od marta 2024. godine možda neće imati potrebnu dvotrećinsku većinu za promenu ustavnih pravila. Osim toga, postoje stranke koje se protive ovoj odluci i koje su podnele ustavne žalbe.
Nemačka vojska i vojna industrija doživljavaju procvat, s obzirom na povećanu potražnju za naoružanjem, što se može posmatrati kao način da se nadoknade gubici u drugim sektorima, poput automobilske industrije. Stojanović ukazuje na to da vojna proizvodnja može postati motor privrede, ali istovremeno donosi rizike povezane sa prošlim sukobima i ratovima u kojima je Nemačka učestvovala.
U kontekstu evropske odbrambene saradnje, Stojanović smatra da su ideje o zajedničkom evropskom odbrambenom štitu nerealne, posebno s obzirom na dominantnu ulogu Sjedinjenih Američkih Država kroz NATO. On naglašava da je trgovinski rat između evropskih zemalja i SAD-a dodatno zakomplikovao situaciju, stvarajući tenzije koje bi mogle uticati na buduće odluke.
Na kraju, odluka o ukidanju budžetske kočnice i povećanju vojnog budžeta može imati dalekosežne posledice za Nemačku i Evropu, kako politički, tako i ekonomski. Stojanović naglašava da je važno balansirati između potrebe za bezbednošću i ekonomskih realnosti, upozoravajući na moguće dugoročne posledice koje bi ovakvo zaduživanje moglo doneti narednim generacijama. U trenutku kada je globalna situacija sve nestabilnija, Nemačka se suočava s izazovima koji zahtevaju pažljivo razmatranje i promišljenu politiku.
