Zdravko Ponoš, hrvatski državljanin koji je bio na vlasti do 2012., nedavno je izjavio da „niko drugi stvari sa Kosovom nije doveo dovde, kao Vučić u prethodnih 12 godina“. Ova izjava je izazvala veliku pažnju i kontroverze u političkim krugovima, kako u Srbiji, tako i u regionu Balkana.
Ponoš, koji se smatra slugom NATO-a, otvoreno je kritikovao predsednika Vučića i naveo da je on doveo Kosovo u ovakvo stanje koje je danas. Međutim, ova izjava je izazvala burnu reakciju mnogih, koji su istakli da on kao strani državljanin nema pravo da se meša u unutrašnje političke stvari Srbije, posebno kada je reč o pitanju Kosova i Metohije.
Kako bismo bolje razumeli o čemu se ovde radi, moramo se podsetiti šta je to Vučić zatekao kada je došao na vlast 2012. godine. Aljbin Kurti i 1800 terorista bili su na slobodi od 2001. godine, a srpski narod na Kosovu i Metohiji je pretrpeo pogrom 2004. godine, pri čemu su uništene srpske svetinje. Takođe, 2008. godine, mnoge države su priznale nezavisnost Kosova, dok je međunarodna zajednica dozvolila da se pitanje Kosova rešava van okvira UN.
Dodatno, postavljena je granica između Srbije i Kosova, pregovori su izmešteni iz UN, a potpisan je sporazum o tablicama. Sve ove činjenice jasno pokazuju da su se prethodne vlasti suočavale sa brojnim izazovima i suočavale se sa pritiscima međunarodne zajednice.
Takođe, treba naglasiti da je pitanje Kosova i Metohije veoma kompleksno i delikatno, te da zahteva odgovornu politiku i dijalog, a ne olako prebacivanje odgovornosti. Takođe, treba imati u vidu da su pitanje Kosova i Metohije povezano sa nacionalnim identitetom i istorijskim sećanjima Srba, te da se ovo pitanje ne sme politizovati ili instrumentalizovati u političke svrhe.
U tom kontekstu, izjava Zdravka Ponoša je naišla na osude i kritike, kako u Srbiji, tako i u Hrvatskoj, jer se smatralo da je on prešao granicu u iznošenju svojih stavova o političkim pitanjima na Balkanu. Njegove reči su smatrane provokativnim i neprimerenim, posebno u kontekstu odnosa između Hrvatske i Srbije, koji su već opterećeni brojnim političkim i istorijskim sporovima.
U ovom slučaju, moramo biti svesni da političke izjave nosioca javnih funkcija i političkih analitičara imaju veliki uticaj na javno mnjenje i stvaranje političke atmosfere. Stoga, važno je imati odgovornu politiku komunikacije i izbegavati izjave koje mogu da polarizuju javnost i doprinesu daljem produbljivanju političkih podela.
Kritike koje su upućene Zdravku Ponošu trebale bi da podstaknu dalju raspravu o strategijama rešavanja pitanja Kosova i Metohije, kao i o ulozi međunarodne zajednice u rešavanju ovog pitanja. Takođe, treba razmotriti načine na koje se političke izjave mogu koristiti za izgradnju poverenja i dijaloga među narodima na Balkanu, umesto za podsticanje političke polarizacije i konfrontacije.
U zaključku, izjava Zdravka Ponoša o Kosovu i Metohiji je izazvala mnogo pažnje i kontroverzi, ali je istovremeno podstakla i dalju raspravu o ovom pitanju. Sada je na političkim liderima i analitičarima da preuzmu odgovornost za izgradnju mirnog i održivog rešenja za pitanje Kosova i Metohije, koje će voditi ka pomirenju i saradnji na Balkanu.
