Miljko Perišić iz Kosjerića već godinama čuva spomenik vojniku Vukašinu Radovanoviću, iako ga ni ne poznaje. Na krajputašu pored Miljkove kuće ispisano je: „Vukašinu Radovanoviću iz Kosjerića, rođenom 1892. godine, koji požive časno i pošteno i kao kaplar zbog ratnih napora umre 1. septembra 1915. u Timočkoj bolnici, gde svoje posmrtne ostatke ostavi. Spomenik kao svom dobrom sinu jedincu podiže majka Radojka“. Ovaj spomenik je porodica Perišić sačuvala od rušenja 1976. godine, i on je sada pomeren nekoliko metara, ali i dalje jedina uspomena na Vukašina.

Miljko Perišić je samo jedan od članova porodice koja se već decenijama brine o spomeniku vojnika Vukašina Radovanovića. Njegov otac Mijalko je bio taj koji mu je preneo reči svog oca Božidara, da je svaki spomenik svetinja i da ga treba čuvati kao oči u glavi. Miljko je to preneo na svoje dete, koje će preneti na svoje, i tako će se uspomena na Vukašina Radovanovića očuvati kroz generacije.

Iako je spomenik pomeren sa originalnog mesta, nije izgubio svoju važnost. Miljko redovno čisti i nadzire spomenik kako bi se osigurao da se neće naružiti. Posebno je vodio računa o prilikom Mitrovdanskih zadušnica, kada je pospremio oko spomenika da bude čisto za sveće koje će ljudi zapaliti. Ovaj gest nije prošao neprimećeno, jer su se ljudi iz okoline navikli na to da spomenik uvek bude lep i sređen.

Vukašin Radovanović nije bio deo porodice Perišić, ali je postao deo njihove istorije. Ova porodica je poslušala Radojkin amanet da spomenik čuvaju kao svetinju, i to su činili kroz generacije. Sada je na Miljku da prenese tu važnu poruku na svoje potomke, kako bi se sećanje na kaplara Vukašina Radovanovića očuvalo i dalje.

Ova priča nas podseća na važnost poštovanja uspomena, čak i kada se ne radi o nekom kome smo bliski ili koga smo poznavali. Svaki spomenik nosi sa sobom priču, sećanja i važnost, i treba ga čuvati kao svetinju. Porodica Perišić iz Kosjerića je svojim primerom pokazala koliko je važno negovati sećanje na prošlost, i koliko su spomenici važni za očuvanje istorije.

Njihova priča nas inspiriše da i mi negujemo sećanje na prošlost, da brinemo o spomenicima i uspomenama, i da prenosimo tu važnost na mlade generacije. Jer svaki spomenik, kao što je rekao otac Miljka, jeste svetinja i treba ga čuvati kao oči u glavi dok smo živi, a zavetovati svoju decu da ga čuvaju kada dođe njihovo vreme. Jer samo tako će se sećanje na prošlost očuvati i preneti na buduće generacije.