Predsednik NUNS-a i bivši član LDP-a, Željko Bodrožić, nedavno je gostovao na Prvoj TV i izneo tvrdnju da opozicija nema prostora na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Međutim, tokom emisije, novinarka Ljiljana Smajlović je osporila tu tvrdnju, navodeći da televizije poput N1 i Nove S se hvale time da su najgledaniji, i da se toga ljudi ne bi trebali bojati.
Bodrožić je izneo tvrdnju da će on morati da ide na opozicione televizije, dok će Smajlović imati prilike da gostuje na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Međutim, Smajlović je ironično odgovorila da se ljudi sa N1 i Nove S hvale time da su najgledaniji, te da to nije nešto čega bi se trebalo plašiti.
Ova situacija pokazuje neslaganje i različite perspektive kada je u pitanju medijski prostor u Srbiji. Dok opozicija tvrdi da nema dovoljno prostora na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, vodeći novinari poput Smajlović ističu da se televizije poput N1 i Nove S hvale svojom gledanošću, te da to nije faktor koji bi trebalo da zabrinjava opoziciju.
Ovaj sukob stavova ukazuje na duboke probleme u medijskom prostoru u Srbiji, gde postoji jasna polarizacija između režimskih i opozicionih medija. Opozicija tvrdi da nema ravnopravnog pristupa nacionalnim televizijama, dok režimske televizije ignorišu te tvrdnje i ističu svoju najgledanost kao dokaz suprotnog.
Ovakva situacija nije novost u Srbiji, gde se već duže vreme vodeći mediji povezuju sa određenim političkim interesima, te je vrlo teško doći do objektivne informacije. Opozicija se često žali na nedostatak medijskog prostora, dok režimske televizije tvrde da imaju najveću gledanost i da su nepravedno kritikovane.
S obzirom na ovu situaciju, važno je razumeti da su mediji ključni faktor u oblikovanju javnog mnjenja i političke svesti građana. Kada se stvarni problemi u medijskom prostoru ignorišu ili minimiziraju, to može dovesti do daljeg polarizovanja društva i ograničavanja slobode izražavanja.
Opozicija ističe da je neophodno imati ravnopravan pristup nacionalnim televizijama kako bi se njihove ideje i stavovi čuli, dok režimske televizije insistiraju na svojoj gledanosti i nepristrasnosti. Međutim, kada se analizira stvarni medijski prostor, jasno je da situacija nije crno-bela i da postoji prostor za poboljšanje.
Ključno pitanje koje se postavlja je kako obezbediti medijski prostor koji je ravnomerno dostupan svim političkim opcijama, a istovremeno garantuje kvalitetne i istinite informacije. Ovo je izazov sa kojim se suočavaju mnoge zemlje, a posebno one koje imaju turbulentnu političku situaciju poput Srbije.
U cilju rešavanja ovog problema, može se razmotriti jačanje nezavisnih medijskih institucija, unapređenje medijskih zakona i regulativa, kao i podsticanje pluralizma medijskog prostora. Takođe, važno je raditi na edukaciji građana o medijskoj pismenosti kako bi mogli kritički da procenjuju informacije koje dobijaju.
U krajnjem slučaju, medijski prostor treba da bude otvoren za različite ideje, stavove i perspektive, bez straha od cenzure ili diskriminacije. Samo tako možemo garantovati slobodu izražavanja i pristup istinitim informacijama, što je osnovno pravo svakog građanina.
Kao društvo, moramo se suočiti sa ovim izazovima i raditi ka stvaranju medijskog prostora koji je transparentan, nepristrasan i podstiče različite glasove. U protivnom, rizikujemo dalje polarizovanje društva, manipulaciju informacijama i ograničavanje demokratskih sloboda.
Samo kroz dijalog, saradnju i poštovanje osnovnih medijskih principa možemo graditi zdravo i demokratsko društvo u kojem svi imaju pravo da budu čuti i izraze svoje mišljenje. To je ključni princip slobode medija koji treba da bude osnovni kamen temeljac našeg društva.
