Dugo je poznato da trauma može imati kratkoročne posledice, kao što su glavobolje, promene u apetitu i snu, strah, anksioznost i problemi s koncentracijom. Međutim, nova studija sugeriše da teška trauma, poput one doživljene u ratu, može ostaviti epigenetske „ožiljke“ na DNK koji traju generacijama. Ovaj koncept međugeneracijske traume nije nov; poznato je da traumatska iskustva preneta potomcima značajno povećavaju rizik od depresije i drugih mentalnih problema.
Istraživanje, koje je analiziralo DNK 48 sirijskih porodica kroz tri generacije, potvrđuje ovaj fenomen. Ketrin Panter-Brik, antropološkinja sa Univerziteta Jejl, objašnjava da studija dokumentuje tragove stresa i traume u telu, ispod kože. Ona dodaje da nalazi pružaju prvi dokaz da nasilje može ostaviti epigenetske tragove na genomu, što ima važne implikacije za razumevanje evolucije i načina na koji traumatska iskustva postaju deo genoma i opstaju kroz generacije.
Tim naučnika proučavao je žene koje su bile trudne tokom nasilnih sukoba u Siriji ranih 1980-ih i 2011. godine. Njihova DNK je upoređena sa DNK članova 16 porodica koje su napustile Siriju pre 1980. godine, izbegavajući decenije sukoba. U ovom istraživanju prikupljeno je 131 uzorak brisa obraza – od 45 mlađe dece, 37 starije dece, 47 majki i dve bake.
Dima Hamadmad, koautorka studije i sirijska istraživačica čiji su roditelji izbeglice, ističe da su učesnici istraživanja bili motivisani ljubavlju prema svojoj deci i brigom za buduće generacije, ali su takođe želeli da se njihova priča o traumi čuje i prizna.
Naučnici su ispitali 850.000 mesta metilacije DNK, gde se dodaju male hemijske oznake poznate kao metilne grupe. Ovaj proces može promeniti ekspresiju gena bez menjanja same DNK sekvence. Kod majki i dece koje su direktno doživele nasilje, identifikovane su promene na 21 mestu u DNK. Kod unuka žena koje su preživele sukobe iz 1980-ih pronađene su modifikacije u 14 genetskih oblasti.
Istraživači su takođe otkrili da su oni koji su bili izloženi nasilju dok su još bili u majčinoj utrobi pokazivali znakove ubrzanog starenja na ćelijskom nivou. Iako još nije jasno kakve bi to posledice moglo imati po njihovo zdravlje, rezultati studije, objavljeni u časopisu Scientific Reports, naglašavaju važnost daljeg proučavanja dugoročnih posledica nasilja, uključujući porodično nasilje, seksualno nasilje i oružano nasilje.
Koni Maligan, koautorka studije, naglašava da sama ideja da trauma i nasilje mogu imati posledice kroz generacije treba da podstakne veću empatiju i natera donosioce odluka da posvete više pažnje ovom problemu. Ova saznanja mogu pomoći u objašnjenju nekih od naizgled neprekinutih međugeneracijskih ciklusa zlostavljanja, siromaštva i traume koji se vide širom sveta, uključujući Sjedinjene Američke Države.
Kao što istraživanje pokazuje, trauma može imati duboke i dugotrajne posledice ne samo na pojedince koji su je doživeli, već i na njihove potomke. Ova saznanja takođe ukazuju na potrebu za boljim razumevanjem trauma u kontekstu mentalnog zdravlja i socijalnih politika. U svetlu ovih otkrića, važno je da se društvo suoči sa problemima koje trauma stvara i da razvije strategije za njihovo rešavanje, kako bi se prekinuli ciklusi nasilja i traume koji se prenose s generacije na generaciju.
Na kraju, istraživanje predstavlja važan korak ka razumevanju međugeneracijske traume i njenih posledica, ali takođe poziva na hitno delovanje i veću svest o problemima mentalnog zdravlja u društvu.
