Ahmet Karabela, poljoprivrednik iz okruga Suluova u Amasiji, Turska, odlučio je da iskopava svoje grobno mesto dok je još uvek živ, kako bi olakšao svojim najbližima kada dođe vreme za njegovu sahranu. Ovaj neobičan potez, koji je izazvao pažnju medija, pokazuje njegovu brigu prema porodici i želju da ne opterećuje druge tokom teških trenutaka.
Karabela, koji ima 78 godina i živi sa suprugom u malom selu Salucu, preuzeo je odgovornost za svoju sahranu kako bi izbegao bilo kakve nevolje koje bi njegovi bližnji mogli da dožive nakon njegove smrti. On je pažljivo iskopao grobno mesto, prekrivši ga najlonom, kako bi ga zaštitio od vremenskih neprilika. Njegov zahtev je da ga ne stavljaju u mrtvačnicu, već da ga sahrane direktno na mestu koje je sam pripremio.
„Izabrao sam da iskopam svoj grob da nikome ne pravim nevolje. Ako Bog da, neka me ovde sahrane“, rekao je Karabela, koji je otac petoro dece. Ova izjava svedoči o njegovom karakteru i predanosti porodici, ali i o dubokom poštovanju prema tradiciji.
U malom selu Salucu, koje se sastoji od oko 150 domaćinstava, Karabela je poznat kao osoba koja je aktivno učestvovala u iskopavanju grobova za druge. Njegova predanost i fizička izdržljivost učinili su ga istaknutim članom zajednice. „Ne može svaki čovek da iskopa ovakav grob. Bog mi je dao snage. Dođem noću na svoj grob i tu spavam. Jer ovo je moje mesto“, rekao je s ponosom.
Ova situacija privukla je pažnju i lokalnog stanovništva, a starešina sela, Jusuf Tašova, istakao je koliko je Karabela cenjen u zajednici. Prema njegovim rečima, Karabela je doprineo iskopavanju svih grobova u selu i nikada nije nikome stao na žulj, što ga čini voljenim i poštovanim članom zajednice. „Želim mu dug život i da ostane sa nama još dugo“, dodao je Tašova.
Ova priča o Ahmetu Karabeli ne samo da osvetljava njegovu ličnost, već i vrednosti zajednice u kojoj živi. U svetu gde se često zaboravlja na važnost porodičnih veza i međusobne podrške, njegov postupak služi kao podsećanje na to koliko je važno brinuti se jedni o drugima, čak i u najtežim trenucima.
U Turskoj, kao i u mnogim delovima sveta, sahrana i običaji vezani za smrt imaju duboko ukorenjene tradicije. Karabela svojim postupkom ne samo da pokazuje poštovanje prema tim tradicijama, već i preuzima odgovornost za svoj životni put do samog kraja. Na taj način, on obezbeđuje da će njegovi najmiliji biti manje opterećeni kada dođe vreme da se suoče sa gubitkom.
Ova priča je takođe odraz dubljih kulturoloških i društvenih vrednosti koje se često zanemaruju u modernom svetu. U svetu gde se često fokusiramo na materijalne aspekte života, Karabela nas podseća na to koliko je važno imati osećaj za zajednicu, porodicu i tradiciju.
U zaključku, Ahmet Karabela predstavlja primer kako pojedinac može da utiče na svoju zajednicu i kako briga o drugima može biti osnažujuća. Njegovo delo je inspiracija mnogima da razmišljaju o životu, smrti i o tome kako se nose sa tim neizbežnim delom ljudskog postojanja. Njegova posvećenost porodici i zajednici osvetljava put kojim bi svi trebali da idemo, ostavljajući za sobom nasleđe ljubavi i brige.
