Srbiju očekuje mali prinos i veliki gubici

Žetva suncokreta i berba kukuruza počele su u pojedinim delovima Srbije znatno ranije nego što je uobičajeno. Razlog za to je velika suša, zbog koje poljoprivrednici očekuju mali prinos, a velike gubitke.

U Tavankutu, naselju blizu Subotice, bunari su skoro presušili, pa paori kažu, usevi dobijaju samo vodu koja padne sa neba. Slika koja je u Vojvodini nekada bila uobičajena sredinom septembra, sada se može zabeležiti na svakoj drugoj oranici i mesec dana ranije.

„Kukuruz, pre kraja augusta ako se vrši, onda znači nešto već nije u redu, puno nije u redu. Ni sa rodom, ni sa kvalitetom. Ove godine je oko desetog augusta krenula prva žetva“, kaže Tomica Vojnić, poljoprivrednik iz Tavankuta.

Razlog je, objašnjava, velika suša, koja ovaj kraj pogađa treću godinu zaredom, a posledice su očigledne. Prinos kukuruza biće, očekuje se, tri puta manji od uobičajenog.

„Puno ima jalovih, znači novi uopšte nema klipa. Ili je pak… vidite kako je mali. Napadnut je i sa onim plamencom kukuruznim“, kaže on.

Tavankut nema veće vodene površine, niti gradsku vodovodnu mrežu. Stanovnici se vodom snabdevaju iz sopstvenih bunara, a jedina akumulacija koja bi mogla poslužiti za navodnjavanje je rečica Krivaja, međutim, suša ni nju nije poštedela.

„U našim bunarima nema ništa vode. Znači naši usevi isključivo zavise koliko će Bog dragi da doda vode sa neba, eto od tog žive naši usevi. Mnogi ljudi su, pojavilo se već i lanskih godine i ove, prodali deo svoje mašinerije, prodaju deo svoje zemlje da bi podmirili kredite, da bi podmirili arende“, kaže Vojnić.

Zbog velike suše računica poljoprivrednika ove godine nije dobra. U debelom su minus. Za suncokret procenjuju oko 40.000 dinara po hektaru, za kukuruz i preko 45.000.

„Ako država nešto ne preduzme, pa mi ćemo svi otići i postaćemo socijalni slučajevi“, kaže Miroslav Matković iz Udruženja poljoprivrednika Subotice.

A država je i jedina koja može nešto da preduzme, smatra predsednik Udruženja poljoprivrednika Subotice, kivan što ni posle tri sušne godine to nije učinila.

„Mi smo pre dve godine u subotičkoj opštini tražili proglašenje elementarne nepogode oko suše. Ništa nismo uspeli. Mi smo stajali na ulici deset dana“, kaže on.

Svaki protest, kažu, donese mali pomak, ali problemi ostaju veliki. Tako još čekaju gorivo bez akciza, a uoči nove setve, dobro bi im došli, dodaje, reprogram dugova, olakšanje administracije subvencija za bušenje bunara, te punjenje postojećih kanala za navodnjavanje.

U međuvremenu, suša je postala tema i za političke okršaje. S jedne strane komentar da se Vojvodina pretvara u pustinju, a sa druge tvrdnja pokrajinske vlade da ulaganjem i proširenjem regionalnih hidrosistema za navodnjavanje takav scenario sprečava.

Pokrajinska vlada ovih dana je objavila nove podatke o ulaganju u navodnjavanje, navodeći da je za ovu godinu resorni sekretarijat opredelio 370 miliona dinara za 294 poljoprivredna gazdinstva za subvencionisanje investicija u sisteme za navodnjavanje.

Time će, kažu, dodatnih 3 hiljade hektara biti obuhvaćeno navodnjavanjem.

Dodaju i da je od 2016. godine do danas putem ovog konkursa omogućeno navodnjavanje oko 50 hiljada hektara.

Iz pokrajinske vlade navode da je pokrenut projekat vredan 2,2 milijarde dinara, kako bi se omogućilo da se kanali za odvodnjavanje leti koriste za navodnjavanje. Na taj način bi se navodnjavalo dodatnih 36 hiljada hektara.

Na ovu temu za Euronews Srbije je govorio Goran Đaković, agroanalitičar.

Đaković: U sisteme za navodnjavanje se nije ulagalo, to je uzrok problema

U video prilogu iz Tavankuta prikazano je koje probleme imaju poljoprivrednici sa kukuruzom, bunari su presušili, rečica koja prolazi kroz to mesto nije dovoljna da snabde polja, a na pitanje da li je ta metoda „gledanja u nebo“, isčekivanja kiše, nešto o čemu poljoprivrednici jedino treba da misle, Đaković kaže da je novih 3.000 hektara pod sistemima za navodnjavanje na nivou statističke greške, potpuno nedovodljno.

„Pa nije, naravno. I nije ovo 3 hiljade hektara što u Vojvodini kažu da su dali novca. To je statistička greška, ako imate u vidu da samo pod sojom imate oko 220 hiljada hektara. A vi navodnjavate za godinu dana, kažete da ste uspeli da za 3 hiljade hektara obezbedite sisteme za navodnjavanje. I to uključuje verovatno i sisteme za voćnjake, i vinograde, i plastenike, i staklenike, i sve ostalo“, istakao je on, te pokazao kako izgleda klip kukuruza sa jedne njive u Vojvodini.

„Evo, doneo sam vam baš da vidite kako izgleda kukuruz. Hoćete vi da pokažete gledaocima ili ja, evo kako izgleda kukuruz u Srbiji 2024. godine. Ovo je bila prošla godina. Evo, možete da vidite. Prognozirano je bilo da ćemo imati neki rod od 6,6 miliona kilograma kukuruza. Znači, sad možemo da računamo na nekih pet. Pošto ne verujem da će prosečan biti veći od 4 tone po hektaru što se tiče roda kukuruza. Imali smo nešto sreće sa suncokretom, sa sojom. Pšenica je dobro rodila i sreća u nesreći je da smo prošle godine manje izvozili kukuruza, pa nam je preteklo zaliha, biće to sve dovoljno za naše stočarstvo, koje je u opadajućoj liniji. I sve to, očigledno, pali alarme, ali niko da reaguje na te alarme. Pričaćemo verovatno sad o suši…

Na pitanje šta je ono što može da se uradi u smislu ulaganja u sisteme za navodnjavanje, Đaković ističe da je ulaganje u te sisteme od krucijalnog značaja, te da ne zna zašto do sada nije ulagano.

„Morali smo da ulažemo u sisteme za navodnjavanje. Ja ne znam zašto se i dalje ne ulaže i zašto sada, kada već pričamo o tome, nije počelo ozbiljno da se razmišlja o sistemima za navodnjavanje. Svake godine ovu temu imamo, pričamo, mi pričamo, prođe to, priča se, onda ćemo dogodine ponovo da pričamo. Imali smo sušu i prošle godine, imali smo i 2012. čini mi se i 2017., one koje su katastrofalne“, istakao je on.

„Danas se više površina navodnjava nego pre 10 godina, ali je stanje svakako jako loše“

Na opasku da se čini da su površine koje se navodnjavaju pre 10 godina bile veće nego prošle godine, Đaković ističe da se sada više navodnjava nego pre 10 godina, ali da je razlika u površinama koje se navodnjavaju.

„Mislim da to nije dobar podatak ili nije objašnjeno dobro. Zato što u sistemima za navodnjavanje imate ove velike sisteme za navodnjavanje, koje su za ratarske kulture namenjene i one manje i pojedinačne koje su namenjene za voćarsko-vinogradarske. Znate, sada niko ozbiljan neće da podigne zasad voća da ne obezbedi sistem za navodnjavanje. To verovatno nije uračunato u ovu cifru, tako da to deluje da je manje, nemoguće je da je manje, mora biti više. Ako prođete auto-putem recimo prema Subotici, videćete da se tamo ogromne površine već navodnjavaju. Ali u globalu, generalno, u odnosu na obradive površine u Srbiji, to je i dalje jako malo. Dakle, i osiguranje i navodnjavanje nama je to…“, rekao je on i na pitanje koliko je to dostupno običnom poljoprivredniku rekao:

„Izuzetno loše dostupno u smislu zato što je država ta koja mora da obezbedi te kanale i sisteme za navodnjavanje. Ono što su autoputevi za državu u smislu kretanja, to su, ustvari, kanali za odvodnjavanje i navodnjavanje, za poljoprivrednike za navodnjavanje. Vi ne možete da se priključite na neki sistem za navodnjavanje ako nemate kanal, koji treba da vam obezbedi država. Ako ga država nije obezbedila, vi nemate na što da se priključite“, ističe on.

Đaković primećuje i da sastanci sa poljoprivrednicima ne daju rezultate jer se radi o malim grupama ljudi koji zastupaju svoj lični, a ne opšti interes.

„Ovih dana, videli ste, imalo je dosta sastanaka sa poljoprivrednicima, sa nekakvim udruženjima koja više liče na neke kombi stranke, kao što vole da kažu. Tako izgleda i neko, uglavnom, udruženje poljoprivrednika, to je par njih zainteresovanih za neki svoj biznis ili rade za nekoga, pa oni nešto pregovaraju. Nijedan nije rekao, hoćemo sisteme za navodnjavanje. Svi hoće 300 evra po hektaru. I danas bacite, ove godine ćemo da bacimo 300 evra po hektaru. I šta smo uradili? Oni su i dalje na gubitku. Nemamo rod, nemamo kvalitet, nemamo prinose…“, objašnjava Đaković.

„Komunikacija ministarstva poljoprivrede je jako loša, a pitanje je šta se dešava sa 100 miliona dolara arapskog kredita“

Na pitanje šta se dešava sa arapskim kreditom za navodnjavanje, Đaković ističe da se radi o ozbiljnom novcu, ali da on ne vidi da se uradilo nešto značajno čime bismo mogli da se pohvalimo.

„Tu se kao nešto radi, ali još uvek ne vidimo te neke efekte. Ipak je to ozbiljan novac, 100 miliona dolara. Čini mi se da je bio taj budžet. Stalno se priča da se radi na tim projektima, ali nikako da doživimo neko otvaranje sistema za navodnjavanje, da kažemo da je za desetine hiljada hektara omogućeno navodnjavanje. Ja to nisam imao prilike da vidim. Pretpostavljam da se još uvek nešto radi, ali smo još uvek u projektima. Izuzetno je i loša komunikacija ministarstva poljoprivrede kada su u pitanju sistemi za navodnjavanje. Vi niste skoro imali nikakvu informaciju o tome šta se radi. Šta se mene tiče, onda radi se ništa, ako niste ni rekli da ste radili“, kaže Đaković.

Po pitanju statistike i procenta poljoprivrednih površina na kojima se koriste sistemi za navodnjavanje, analitičar kaže da je to tek nešto iznad 10 odsto površina pod ozbiljnim sistemima za navodnjavanje.

„Tu možemo da kažemo da je nekih iznad 10 procenata da ima ozbiljne sisteme za navodnjavanje. Problem je i sa vođenjem statistike. Mnogi kada prijavljuju svoje gazdinstvo ne upišu da imaju sistem za navodnjavanje, analiza ne pokazuje to i onda je to vrlo diskutabilan podatak koliko mi imamo sistema za navodnjavanje. Jer sam siguran da svaki ozbiljan poljoprivredni proizvođač, naročito voćar, vinogradar, ne bi ušao u investiciju, a da nema takve sisteme. Dakle, da li je kap-po-kap sistem ili neki drugi vid sistema za navodnjavanje ili se bazira na neku lokaciju gde ima povoljni vodni režim“, smatra Đaković.

„3.000 hekatara pod sistemima je statistička greška, a bavimo se Jadrom i 270 hektara zemlje koje se takođe ne navodnjavaju“

Gledajući mapu Srbije, Đaković ističe da su delovi koji su više obuhvaćeni sistemima na samom severu Srbije, upravo oko Subotice, dok sistemi fale praktično u svim drugim delovima zemlje.

„Pa recimo da sever Vojvodine, baš severni deo, to oko Subotice, tu imamo jako dobre sisteme za navodnjavanje. Ostalo sve je sporadično, nešto malo u Mačvi ima, tu je počelo u Sremu da se radi, ali nekako to uopšte nije organizovano, nemate veće iskorake. Sve je to nešto na nivou statističke greške“, kaže on i dodaje:

„Vidite, ovo 3.000 hektara, to nije ništa. Sa druge strane imate dušebrižnike, na svaku stranu svi znaju šta je H2SO4, odnosno sumporna kisel