Nedavna istraživanja su pokazala da flaširana voda sadrži ogroman broj nevidljivih čestica nanoplastike. Prema podacima istraživanja naučnika sa Univerziteta Kolumbija, prosečan litar flaširane vode sadrži skoro četvrt miliona takvih čestica. Ovo otkriće je alarmantno, jer nanoplastika može negativno uticati na naše zdravlje.

Doktor Svetlana Stanišić, fizički hemičar, objašnjava kako tačno nanoplastika može uticati na nas. Prema njenim rečima, postoje različiti efekti koje nanoplastika može imati na naše telo. Prvo, postoji mogućnost da čestice nanoplastike prođu kroz crevnu barijeru i dospeju u krvotok, gde mogu izazvati reakciju imunološkog sistema. Ovo može dovesti do skraćenja veka limfocita i povećati rizik od kardiovaskularnih bolesti.

Drugi efekat je akumulacija štetnih supstanci u organizmu. Kada čestice nanoplastike dospeju iz vode i hrane u naš organizam, one takođe unose sa sobom različite štetne materije poput antibiotika, teških metala, pesticida i drugih štetnih hemikalija. Ovi otrovi mogu negativno uticati na naše zdravlje i uzrokovati ozbiljne probleme.

Treći efekat koji istraživači ističu je oslobađanje hemijskih materija koje se normalno nalaze u sastavu nanoplastike. Ovi aditivi mogu takođe prouzrokovati negativne reakcije u organizmu i dugoročne štetne efekte.

Kada je reč o unosu vode iz plastičnih flaša, doktor Stanišić ističe da je plastika medijator za sve ove toksične materije i mehaničke čestice koje mogu izazvati imunološku reakciju u našem telu. Plastika se takođe nalazi i u vodi iz česme, ali najveći problem je kada je direktno u kontaktu sa vodom iz plastične flaše. Manje čestice plastike, koje su manje od 1.000 nanometara, kruže životnom sredinom i na kraju dospevaju u naš organizam, što može izazvati ozbiljne zdravstvene probleme.

Takođe, prostudije su pokazale da su čestice nanoplastike prisutne u našoj krvi i da mogu da posluže kao podloga za formiranje trombova, povećavajući rizik od srčanih oboljenja.

Nadalje, doktorka Stanišić ističe da što je voda duže u kontaktu sa plastičnom ambalažom, to je veća verovatnoća da će se isprati hemijske materije iz plastike u vodu. Ovo može dovesti do promene ukusa vode, ali i unošenja štetnih materija u naš organizam.

Napokon, doktorka upozorava da otvaranje plastične flaše takođe može dovesti do oslobađanja komadića nanoplastike u vodu, posebno kada dolazi do trenja prilikom otvaranja.

Ovo istraživanje i zaključci naučnika jasno pokazuju da je problem nanoplastike prisutan u našoj svakodnevnoj potrošnji vode. Potrebno je ozbiljno razmotriti alternativne načine konzumiranja vode, kako bismo zaštitili svoje zdravlje i smanjili unos štetnih materija u organizam. Takođe, proizvođači flaširane vode moraju preuzeti odgovornost i preduzeti mere kako bi smanjili prisustvo nanoplastike u svojim proizvodima. Ova tema zahteva ozbiljnu pažnju javnosti i donošenje adekvatnih mera radi zaštite zdravlja ljudi.