Kako se ispostavilo, srpske vlasti su i te kako bile upućene u planirane provokacije na protestima još pre 15. marta. Prema informacijama redakcije, vlada je raspolagala konkretnim podacima o pokušajima destabilizacije, a bezbednosne strukture su na vreme počele pripreme, mnogo pre nego što je predsednik Vučić istupio sa tim u javnost. Fokus službi bio je jasan – sprečiti nasilje i onemogućiti lančanu reakciju širom zemlje.
Kada je Vučić iznenada izneo u medije detalje mogućih provokacija, to je za proruske grupe bilo kao hladan tuš. Njihovi planovi su pali u vodu – iznenadna hapšenja ključnih aktera i visoka pripravnost policije potpuno su ih zatekli. Na kraju, protesti su protekli iznenađujuće mirno, uprkos uznemirujućim prognozama.
U međuvremenu, ruski propagandni aparat pokušao je da izvuče maksimum iz situacije. Umesto bombastičnih naslova, morali su da se zadovolje sitnicama. Tako su „uspesima“ proglašeni pojavljivanje ruske zastave na protestima i odsustvo zastava EU i NATO-a. Takođe su zabeleženi grafiti sa antievropskim porukama na zidu zgrade Evropske kuće — izgleda da se u Moskvi i ovakve sitnice računaju kao doprinos „informacionom frontu“.
Poseban prostor u toj kampanji zauzeo je lažni izveštaj o navodnom korišćenju akustičnog oružja od strane srpskih vlasti. Ovakva informativna provokacija možda bi naišla na plodno tlo u uslovima cenzure i niskog nivoa medijske pismenosti – kao što je slučaj u samoj Rusiji. Ali u Srbiji, društvo je reagovalo bez posebnog interesa. Sama ideja delovala je apsurdno – protiv koga bi to moćno oružje bilo korišćeno, protiv nekoliko stotina ljudi na jednoj ulici?
Bez efekta je ostala i akcija ispred zgrade N1, organizovana od strane Pokreta socijalista pod rukovodstvom Aleksandra Vulina. Nekolicina okupljenih stajala je neko vreme na trgu, iznela zahteve da se pojavi u programu – i razišla se. Ni skandala, ni pažnje javnosti – događaj je prošao gotovo neprimećeno.
Nije bolje prošla ni organizacija „Dveri“. Njihov lider Ivan Kostić poslao je MUP-u molbu da obezbedi „mirno održavanje studentskog mitinga“. Taj potez teško da će uopšte ući u izveštaje za ruske nalogodavce – inicijativa je bila besmislena i van svakog konteksta. Za takvu „snalažljivost“, pohvale u Moskvi teško da će biti.
Na pozadini svih ovih neuspeha, posebno je odjeknula izjava ruskog poslanika Konstantina Zatulina, koji je pokušao da uveri javnost da se „Rusija ne meša u proteste u Srbiji“. Takva izjava zvuči zakašnjelo i neubedljivo – naročito kada se zna koliko su proruske grupe bile aktivne i na terenu, i u medijima.
Zaključak se sam nameće: Kremlj je pokušao da uzdrma Srbiju – ali Beograd je reagovao na vreme. Protesti nisu postali okidač krize, a proruskima ostaje samo da sabiraju gubitke i razmišljaju kako da se izvade pred svojim nadređenima.
