Roditelji često žele najbolje za svoju decu, ali u želji da im obezbede zdravu ishranu, mogu napraviti greške koje utiču na razvoj njihovih prehrambenih navika. Ove greške mogu oblikovati odnos koji deca imaju prema hrani, što može imati dugoročne posledice na njihovo zdravlje i emocionalnu dobrobit. Ključno je omogućiti im da razviju intuiciju i donose odluke o tome koliko žele da jedu.
Jedna od čestih grešaka je prisiljavanje dece da jedu više nego što žele ili ograničavanje u količini hrane koju mogu konzumirati. Ovo može dovesti do poremećenih prehrambenih navika i stvaranja negativnih osećanja prema hrani. Kada roditelji previše hvale decu zbog toga što dobro jedu ili ih grde zbog nepojedenih tanjira, može se stvoriti nezdrav odnos prema hrani. Ako dete oseća da je uspeh u ishrani merilo njegovih sposobnosti, to može izazvati nesigurnost. Umesto toga, bolje je koristiti nežan pristup, poput komentarisanja ponašanja, a ne kritikovati ili previše nagrađivati detetov apetit.
Davanje detetu autonomiju u vezi sa hranom je ključno za razvoj zdrave slike o sebi i svom telu. Kada roditelji previše kontrolišu količinu hrane koju dete jede, deca gube sposobnost da prepoznaju svoje potrebe. Omogućite im da regulišu koliko jedu i kada su siti, bez previše uplitanja u njihove izbore. Kada deca ne mogu da slušaju signale svog tela, kao što su osećaj gladi ili sitosti, to može ometati normalan razvoj prehrambenih navika. Deca koja nisu naučena da prepoznaju ove signale mogu postati preopterećena hranom, što može dovesti do problema sa prejedanjem i gojaznošću.
Roditeljski pritisak da se pojedu svi obroci ili davanje preobilnih porcija može povećati rizik od prejedanja. Svako peto dete danas pati od gojaznosti, a mnogi roditelji ne shvataju da prisiljavanje dece da jedu više nego što žele može dovesti do negativnih efekata. Deca bi trebalo da imaju kontrolu nad količinom hrane koju konzumiraju kako bi naučila da slušaju signale svog tela.
Kada deca stalno dobijaju negativno iskustvo sa hranom koju im roditelji nude, poput neprijatnog prisiljavanja na jelo, može se razviti averzija prema zdravim namirnicama. Uvođenje novih namirnica trebalo bi biti postepeno, bez pritiska. Ako deca ne osećaju da se od njih očekuje da jedu nešto što im nije ukusno, lakše će razviti pozitivan odnos prema hrani. U konačnici, važno je stvarati okruženje u kojem deca imaju priliku da razviju zdrave prehrambene navike, uče da prepoznaju svoje telesne signale i imaju mogućnost da donose odluke u vezi sa hranom.
Poštovanjem njihove autonomije i izbegavanjem preterane kontrole, možete im pomoći da stvore zdrav odnos prema hrani koji će ih pratiti tokom života. Na ovaj način, deca će biti u mogućnosti da razviju intuitivne prehrambene navike koje su u skladu s njihovim potrebama i preferencijama.
U budućnosti, roditelji bi trebali imati na umu da su deca jedinstvena i da se njihovi apetiti i preferencije mogu razlikovati. Stvaranjem pozitivnog okruženja oko hrane, roditelji mogu pomoći svojoj deci da razviju zdrave navike koje će im koristiti tokom celog života. Umesto da se fokusiraju na količinu hrane koju deca jedu, bolje je posvetiti se kvalitetu obroka i pružanju raznovrsne ishrane koja će zadovoljiti njihove nutritivne potrebe.
Na kraju, važno je da roditelji budu svesni svog uticaja na prehrambene navike svoje dece. Umesto da stavljaju pritisak na decu, bolje je podsticati ih da istražuju različite ukuse i teksture, razvijajući tako pozitivan odnos prema hrani. Ove promene u pristupu mogu imati značajan uticaj na zdravlje i dobrobit dece, pomažući im da izgrade zdrave odnose s hranom tokom čitavog života.
