Iako se sećamo trenutaka provedenih s roditeljima u ranom detinjstvu, većina tih sećanja ostaje neuhvatljiva. Naučna istraživanja pokazuju da ljudi obično ne pamte događaje pre svoje druge ili treće godine života. Iako deca mogu da stvaraju trajna sećanja već sa dve godine, ta se sećanja ne pamte svesno. Profesor Ći Vang sa Univerziteta Kornel tvrdi da do sedme godine života sećanja često ostaju „mlečna“, što znači da su delimično povezana s različitim događanjima, ali nisu potpuno jasna.
Prethodna verovanja da mladi mozgovi nisu sposobni za zadržavanje trajnih sećanja su preispitana. Istraživanja iz 1980-ih godina pokazala su da deca starosti od dve godine mogu da se sećaju događaja s izuzetnim detaljima. Kada je u pitanju trauma, deca koja su iskusila traumatske događaje u ranom uzrastu mogu zadržati te uspomene, iako se ne sećaju konkretnih detalja. Ove uspomene mogu izazvati anksioznost i depresiju kasnije u životu.
Kristina Alberini, profesorka neuroloških nauka na Univerzitetu u Njujorku, ističe da su zaboravljena sećanja ključna za oblikovanje našeg života, iako ih ne možemo svesno prizvati. U vezi s tim, istraživanja pokazuju da se sećanja na detinjstvo razlikuju od kulture do kulture. Profesor Vang je proučavao kako različite kulture utiču na autobiografska sećanja i otkrio da Amerikanci obično počinju da se sećaju svojih prvih iskustava sa tri i po godine, dok Kinezi to čine ranije, u proseku sa tri godine.
Sećanja se oblikuju na osnovu emocionalnog značaja i povezanosti sa drugima. Na primer, među Maorima sa Novog Zelanda, prva sećanja javljaju se ranije nego kod pripadnika evropskog porekla. Ova kultura naglašava usmenu tradiciju i detaljne priče, što omogućava deci da se sećaju svojih prvih iskustava već sa dve i po godine.
Profesorka Elejn Ris sa Univerziteta u Otagu proučavala je kako narativna tradicija utiče na pamćenje, ukazujući na to da deca koja su odrasla u bogatijem verbalnom okruženju imaju veću sposobnost da zapamte svoje rane uspomene. Mentalne slike koje deca stvaraju već sa šest meseci mogu biti ključne za formiranje sećanja, ali samo ako su te slike kasnije opisane rečima. Deca koja odrastaju u porodicama u kojima su otvorena pitanja o prošlim iskustvima uobičajena, verovatnije će se sećati svojih prvih detaljnih uspomena, čak i kao tinejdžeri.
Ovaj fenomen pokazuje da verbalizacija uspomena može značajno doprineti očuvanju tih sećanja. Na primer, deca koja su često podsticana da pričaju o svojim iskustvima mogu razviti bogatiju mrežu sećanja nego ona koja nisu. Ova sećanja ne samo da oblikuju naš identitet, već i našu sposobnost da se povežemo s drugima.
U zaključku, iako se većina nas ne seća svojih ranih godina, to ne znači da su ta sećanja nebitna. Ona oblikuju našu ličnost i kako doživljavamo svet. Razumevanje kako funkcionišu sećanja i kako ih kultura može oblikovati može nam pomoći da bolje razumemo sebe i naše odnose s drugima. Sećanja na detinjstvo su složena i često zaboravljena, ali njihova važnost ne može biti podcenjena.
