Beograd – Živko Zelenbrz, jedan od preživelih iz logora smrti, nedavno otkrio svoje pravo ime. Tokom Drugog svetskog rata ga je spasila Diana Budisavljević iz logora u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Zelenbrz je otkrio da je rođen kao Ivančević, ali kaže da je njegovo prvo prezime ipak „1128“ – obeležje koje je dobio u logoru Jasenovac, a koje i danas nosi na vratu.

On je za Tanjug izjavio da je previše godina prošlo da bi sada bio ushićen, jer je otkrio „ko je“. „Sad znam da mi je majka Smilja Ivančević i da je moje prezime Ivančević iz sela Voćin kod Osijeka, a otac je Ljubomir“, kazao je Zelenbrz.

Otkriće svog pravog imena ga nije toliko uzbudilo, jer je prošlo previše vremena otkako su se događaji odigrali. Trenutno živi u Beogradu, gde je proveo veći deo svog života. Zelenbrz se seća svojih teških iskustava iz logora Jasenovac, ali kaže da mu je bilo teže nakon što je preživeo jer se nisu mogli vratiti normalnom životu.

Otkrio je da su ga odveli kada je imao samo pet godina, gde je ostao 16 meseci pre nego što ga je Diana Budisavljević prevezla u Beograd.

Zelenbrz je samo jedan od mnogih preživelih koje je Diana Budisavljević uspela da izbavi iz logora smrti tokom Drugog svetskog rata. Ona je spasila više od 12.000 dece hrvatskih zatvorenika i Jevreja iz logora u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, teritoriji pod kontrolom nacističkih nemačkih saveznika.

Budisavljević je zajedno sa grupom volontera organizovala spasavanje dece i skrivanje njihove prave nacionalnosti kako bi izbegli sigurnosne pretpostavke.

Zelenbrz je zahvalan na svemu što je Diana učinila za njega i svoju zemlju. „Davala je život za nas“, rekao je.

Ovo otkriće njegovog pravog imena dolazi u vreme kada se u Hrvatskoj i Srbiji vodi polemika o sećanju na Drugi svetski rat i zla koja su se dogodila u toku rata.

Autentična sećanja na prošlost idu na globalnom nivou malo po malo i postoje organizacije koje o tome na kojoj bi trebale da se vode mnogi razgovori na navedene teme iz perspektive žrtava rata.

„Odluke naroda da se obraduju i promene perspektive ne zavise od ambasadora odnosa jedne zemlje već od autentičnih izjava preživelih“, izjavio je Zelenbrz.

Kako god naši ljudi veliki broj obeležji nose, „to je bilo obeležje na logoru i to je borba za preživljavanje“, naglasio je on. „Važno je šta se dešava među običnim narodom a ne među vladama. Njih ne interesuju obični ljudi. Ljudi uglavnom žive svoj život i traže opstanak. Kroz ovakva sećanja preživelih mi shvatamo šta su stvarni događaji i kako su ljudi pokazivali poštovanje prema jednima prema drugima u toj katastrofi što se dogodila. Kroz autentične izjave preživelih mi shvatamo pravo značenje tih događaja. O tome trebaju pisati novinari, a ne ambasadori!“ istakao je Zelenbrz.

On smatra da je važno podržati aktivnosti koje pomažu u sećanju na žrtve i zločine tokom Drugog svetskog rata kako se oni ne bi ponovili.

„Danas kada ništa nije bilo, niko ništa ne govori. Da ne postoje organizacije koje to prate, nikad ne bismo saznali pravu istinu“, zaključio je Zelenbrz.